Album are you schizoid je album Kirča Arsovskog, nedavno objavljena u izdanju templum-a, još uvek se nije pojavila u beogradskim knjižarama. nadam se da grešim i da će me sledeće vesti demantovati, iz tačke gledišta odozdo, svet je lep. potpuna praznina, osećaj nelagodne usamljenosti, bez scenografije u slikama, knjige putuju brodom…
to ne liči ni na šta, a to je ono na šta liči sve, drugim rečima to ne liči na sve, ali liči na nešto ne po malo, nego mnogo liči sve na to, to je taj neki univerzalni rečnik, originalni kvalitet, pomak u determinisanju izvesnog medija kao takvog, u ovo vreme mešavina, multismislenost ovih uradaka, koji sami za sebe, posebno, zajedno, u paru ili traci, ostavljaju utisak neke nesvesne a veštačke nostalgije, plastike iskvarene vremenom, tim najžešćim kritičarem kvaliteta. kirčovi radovi ne prkose, naprotiv, ni jednom pravcu razmišljanja, smeru, školi, oni se bave poetskim momentima u estetici prenaglašene, do totema ogoljene, klasične naracije u potpuno obrnutom smeru, živom katap (cut-up) praksom u realnom vremenu mešaju se univerzumi posebnih bogova, preventivnog napada na diznija, dirljiva sudbina supermena, dvonoge životinje ispadaju iz okvira teorije, u korici ilustrovane biblije bez reči, novog zaveta, tog večitog izvora inspiracije cinika, kroz portal, mreže i struje, zagoreli ostaci papira, poslednjih petparačkih strana, roto štampe. žuti papir, vlaga koja se pretvara u prašinu. mikrokosmička usresređenost minimalnog davanja, zarad sveopšteg mita.
reći da je to ono nešto između, neka nova interna šifra, dogma, odsustvo viška, ta buka neproračunatog iskaza, bezpostojeća ovozemaljska naracija, prijateljski razgovor, ne. muče se najviše oni koji su najbliži… implozija unutar 4 ugla i 8 ćoškova, bilo bi sigurno neodgovorno. blasfemično i pogrešno, ali moguće, kao i svako drugo logično objašnjenje.
oštri potezi drvenih olovaka, masnoća senke, divim se budućim hroničarima ovog istog štiva, unapred, velikim majstorima pisanih reči, budućih savremenika popularnije kulture, popularne umetnosti, kulta, učiteljima postanatomije u nepravednoj borbi čoveka, žene, čoveka i nadčoveka suprotnih rasa, polova i opštih usmerenja.
u ringu života, radnici svetlosti, u sopstvenom ogledu u očima neprijatelja, to je sukob smisla, predmet nabrajanja, nepravedno zapostavljeno, neshvaćeno, nadomak; neuhvatljivo, priča na vrhu jezika, zamalo zauvek zaboravljena savršena rešenja, najkraće tačke povezivanja, hronika poslednjih dana, ako ne objektivno, onda subjektivno ako ne i objektivno.
vrhunstvo koncepta, neobjašnjivih okvira, apsolutna neuravnoteženost svake mrlje, fleke; izdvaja se nekoliko stilova koji se menjaju i mutiraju, taman dovoljno u nizu nepreglednog korpusa, i jeste deljivo i nije. kirčo arsovski otežava put analitičkom umu, predajući svu toplinu prepoznatog prostora u vremenu koje je apsolutno elastično, ka instiktivnom, nagonskom, organskom.
oseća se ne samo prijatna toplina, neverovatno dočarana čak i hladnim bojama, osnovnim, već i vrućina, vatra, kugla groma, svaki potez, nanos, odnos površine, razgraničenja; starovremenskom veštinom, darom za trenutak, za prelomne momente, naznake omaža, zamene teza, okršaj stila, beskonačni koreni podstila, osećaja fatalnog, zamaskirano grotesknom, degeneričnom umetnošću sa početka prošlog veka, spaljenim knjigama, niz trenutaka koji određuju događaje, isečke trenutaka, iskustva u najavi, istoriju koja je zaboravljena. šta?
sredinom, dalje, krajem šezdesetih godina, prošlog veka, tamno nebo nad bivšom jugoslovenskom republikom, danas Makedonijom, za samo trenutak, crtu na kosmosu, prolom stanicu, vazdušnu banju, presekao je trag svetlosti. boja krvi postala je boja karmina. narandžastu više nikad niko nije zvao žutom ni crvenom. za zelenu se ispostavilo da ima najviše nijansi. sa druge strane, plava, boja mira, boja neba, tamno plava, svetlo, svetlost plavog , sutona, i oštrih zraka ranojutarnje zore, ispucalih oštrina na nebu iznad kali juge, bivše južne jugoslavije, kući ide kosa nečešljana… vraća se a ne zna odakle, tajna izložba, kirča arsovskog, stari novo doba festival, svetlost univerzuma. u isto vreme, na istom mestu, nekoliko meseci ranije, rođen je, kršteno ime brat od sekta, tajniot agent od sekta, brat moj od sekta, Kiro Filips Kid, još jedan brat od sekta, Кирчо Кирчо, Kirčo Arsovski, Arsovski/
u vreme sopstvene mladosti se verovatno, kao i njegovi vršnjaci bavio stvarima kojima se bave dečaci njegovog uzrasta. kao i sva deca, skoro sva deca, neka deca, osetio je pokrete, lepotu, boje, skoro sve ostalo što su osećali njegovi tada vršnjaci, danas savremenici. ljudi koji su videli šezdesete…čovek koga niko nikada nije video, ostaće i ovom prilikom neprisutan, neće biti prisutan na sopstvenoj izložbi. nadam se da zna šta radi, možda se i pojavi, nije od onih koji prave spektakl, sigurno nije preterano upadljiv, vidljiv i očigledan. jeste, ne krije, ali sudeći po govoru tela, isečaka faze pokreta sa retkih ali mutnih fotografija, delimičnim tragovima dijagnoze simptoma hipohondrije i prepiskom u trećem licu jednine sa prvim licem ništine zaključujem da ne voli da putuje. tako da ga možda i ne prepoznate na otvaranju izložbe. on vas sigurno neće.
kako da ne, razmišljanja o njemu, ne o njemu nego o tim nekim njegovim junacima, poznatim osobama, situacijama, mnogobojnim vinjetama, u kome se nalaze njegovi likovi, junaci, neprijatelji njegovih neprijatelja, motaju mu se tu u nepravilnoj orbiti njegovog privatnog kosmosa, vrte se u koncentričnoj putanji treće dimenzije preslikanih mustri prethodnih sadašnjih i budućih, mogućih nemogućih istih situacija kao što su inače, prepoznavanje uzoraka, rezus rezusoida, predaka, prethodnih. najzad spojeni univerzumi marvela, diznija, disija (DC-a), imidža, kartunetvorka, svih naših požutelih almanaha, zabavnika, vesnika, plavih ptica i orlova. bio je to jedan od onih susreta čoveka i čula dodira, očiju koji beleže doba u kom se susret tako lako zaboravlja, susret na mreži, zvuči kao tragedija, susret na kraju i tako dalje. komedija.
gledajući u te isečke, produžene ilustracije, kvadrate, kvadarte, kombinacije naizgled randomatičnog sleda, kao spremljene na svaku kombinaciju, redosled, dimenziju, u svakom slučaju zaokruženog narativa, bilo da se radi o svedenim konturama, senkama, licima, slika u tri poteza, do kompleksnih situacija, nabijenih tenzijom, ponekad skoro uvek nekom ambivalentnom agresijom, crvenom, zelenom i plavom, plavo braon. od crno belo crvene pa onda i ostale, boje, tragovima boje u vodi na četkicama, vrhovima preostalih flomastera, istrošenih markera, slomljenih pera, nečešljanih četkica; kombinacija boje, ako se dobro sećam uglavnom 2 ili 3, ne računajući crnu i belu. prepoznavanje, kao što se prepoznaje strip koji si već pročitaola, sabrana dela, poezija u crnom, na već pomenutom žutom, raspalom, za nekog smrdljivom, a za nas, ovde zarobljene, mirišljavom ostatku hartije, daleko od večne, teške memorije, povratni odbljesci nejasnih scena, mutirane boje od starosti, bolje, zrelije, sklono smrti, kraju. prokleto digitalno doba, ni smrt mu nije sveta. osvetnička oluja nedefinisanih koeficijenata, ekstenzije, modaliteta, vrednosti, talas brisanja svih neanalognih podataka, čeka vas velika razmagnetizacija, ostaće samo papir na samrti i plastika koja se topi. žuti, teški, puni prašine, somotski zidovi, preliv preko zidova, nabori, šare i slojevi, scena pozornice starih stvari, prašina, vlaga, patina, godine, starost… dijapazon palete svih toplih boja, oštrih olovaka, suvih bojica, krejona na izmaku i doba krede.
tekst je nastao tokom više noćnih, ranojutarnjih i sutonom okupanih dana, ne bi se moglo reći intervjua, ali svakako razgovora, odobrenjem autora, ispravkom grešaka i oprostom grehova.
Sorry, this entry is only available in Srpski.