Digitalna grafika APSTRAKCIJE 2015-2017 Milana Manića 23.10. – 02.11.2017. KCP

ONAJ KOJI ZNA I RAZMIŠLJA

ili artistička polisemija apstrakcije u radovima Milana Manića

Umetnička i, pre svega, ljudska pojava Milana Manića predstavlja mirakul na likovnoj, i još više, kulturnoj sceni grada (Pirota) koji je prepušten sam sebi i gerilskom aktivizmu retkih pojedinaca. On, više iz želje i potrebe nego iz nužde i moranja, skreće pažnju javnosti svojom harizmatičnom ličnošću, beskompromisnom snagom svog karaktera i svojim nenavalentnim, pa ipak latentno subverzivnim, stavom. I pre svega, svojim radom i delom. Kako onim humanim, humanističkim i humanitarnim, tako i onim artističkim – u poeziji, prozi ili likovnom stvaralaštvu.

Milan Manić je en total predstavnik neopostmodernističkog tipa umetnika, onog čije je znanje i ličnost renesansno široka, a čije delo postulira interdisciplinarnost. U tom pragmatičnom emotivno-cerebralnom sklopu, sa naglaskom na ovo drugo, umetnik je neka vrsta kombinacije kustosa, teoretičara i stvaraoca koji produkuje svoje projekte i sic! realizuje ih putem novih medija (i oblika komunikacije). Na njegovu jaku umetničku individualnost se može primeniti novoteorijski pojam artivizma, termin koji označava »umetnika koji deluje u kulturi kao aktivista i pokušava da kulturu u bilo kom smislu – rasnom, rodnom, klasnom – rekonstruiše, provocira, prezentuje kroz svoje delo« (M. Šuvaković). Milan Manić je u pravom smislu te reči artivista, zbog toga što, uz pomoć svoje visprene inteligencije i znanja i kroz svoje umeće i višestruki talenat, subverzivno i istrajno konfliktira sa ustajalim poretkom stvari i ljudskom, mentalnom ograničenosti sredine u kojoj živi, kao što i ofanzivno deluje na i/ili u rudimentiranoj, i estetski gotovo neosetljivoj, kulturnoj klimi.

Od 2004. godine, kada je odabrao, za njega, novi modus likovnog istraživanja i rada i isto takvu percepciju umetnosti, kompjuterska grafika i, uz njenu pomoć, iznikla dela u korpusu geometrijske i asocijativne apstrakcije, predstavljaju za Milana Manića poligon formalnih, idejnih, u izvedbi mehanicističkih, svedenih i jasnih linijsko-kolorističkih istraživanja koja kao svoju krajnju konsekvencu otkrivaju nezapaženo tumačenje umetnikovog rada i drugačiju dimenziju umetnikove ličnosti. U njegovom tretmanu apstrakcije uz korišćenje resursa i mogućnosti jednog novog, digitalnog medija uočava se i nova artistička praksa.

Pitanje porekla i svrhe apstrakcije i, najbitnije, njene izvedbe u delu opusa Milana Manića je i pitanje savremene postprodukcijske prakse u umetnosti ili postprodukcijske umetnosti, koja se u teoretičarsko-praktičnom smislu predstavlja kao umetnost koja »nije više samo produkcija predmeta, već je ona rad i intervencija na proizvedenim umetničkim predmetima u okviru kulturalnih i društvenih kampanja« (N. Burijo). U Manićevom slučaju akcenat je na intervenciji koja nije in flagranti prisutna i primetna u njegovom apstraktnom delu, već koja se ukazuje kada se raščlani sam proces nastanka jednog ovakvog dela: već postojeća digitalizovana geometrijska (dakle apstraktna) forma (linija, površ, grafikon, matrica, i dr.) se podvrgava daljoj, opet digitalizovanoj, transformaciji uz pomoć raznovrsnih opcija toolbara (filteri, layouti, i dr.). Ovako koncipirana i na ovaj način dobijena slika je racionalna po ideji, duhovita u utisku i jasna u poruci. U nekim radovima moguća sterilnost u rešenju je isključena inteligentnom i domišljatom optičkom intervencijom na samoj formi inkorporiranjem njene senke, čime se postiže njena nezavisnost od monohromatske pozadine. Utisci istoricističkih citata i interpolacija iz fundusa moderne umetnosti (neoplasticizam, konstruktivizam, Paul Klee, i dr.) ovde nemaju nikakav značaj jer su to samo invokacije-za-sebe (pokazatelji širine obrazovanja, nikako epigonstva, kao i uticaja kolektivnih sižea!) koje se u daljoj artističkoj produkciji preobražavaju u jedinstveno, novo delo koje u završenoj postprodukciji dobija svoju zaokruženu estetiku i puno samostalno značenje i interpretaciju. Krajnja svrha ovakvog dela je da izvuče i pokaže ono nezamislivo za medij u kome nastaje i koji autor (zlo)upotrebljava: osećajnost.

Da zaključimo, Milan Manić je svež, inventivan umetnik sa prostudiranim pristupom svom stvaranju i svom delu. Onaj koji zna i razmišlja.

Miljan Spasić, Dipl. istoričar umetnosti, copywriter i advertising aktivista, Beograd, maj 2008.